Оснивачки одбор који је 1989. обновио рад демократске странке
У касну јесен 1989. Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Борислав Пекић, Душан Вукајловић и Марко Јанковић, са још неколицином интелектуалаца, међу којима су били и Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, стварају Оснивачки одбор нове Демократске странке. У одбор су ушли и Милован Данојлић, Миодраг Перишић, Гојко Ђого, Владимир Глигоров, Слободан Инић и Радослав Стојановић. Написано је Писмо о намерама, прве активности на окупљању чланства предузете су у јануару 1990, а Оснивачка скупштина одржана је 3. фебруара у београдском Дому омладине. Година 1990. протекла је у борби за расписивање првих вишестраначких парламентарних избора од доласка комуниста на власт. После мучног оклевања режима, после пребијања политичких активиста и грађана (Борислав Пекић је обзнанио да му је полиција нанела исту повреду као батинаши из 1948. године), избори су расписани за децембар, и странка је на њима освојила седам посланичких мандата.
По окончању демонстрација од 9. марта 1991. и суровог обрачуна режима са демонстрантима испољиле су се, унутар тадашње Демократске странке, знатне програмске и тактичке разлике, које су изазвале озбиљну кризу. У странци су се створила два крила. Крило из којег ће настати Демократска странка Србије сматрало је да не може бити никакве колаборације са постојећим режимом, да национални проблем у тадашњој Југославији доиста постоји и да се он не може објаснити само манипулацијом локалних националних бирократија. Баш зато што се Милошевићев режим лажно представљао као једини легитимни заступник српских интереса, тим интересима вешто манипулишући, било је очигледно да се према националном питању у Југославији и положају српског народа мора заузети јасан став. Српско питање у Југославији није било ни питање политичке демократије ни економске равноправности, него питање националног опстанка српског народа.
Демократски покрет Србије
Томе насупрот, друго крило Демократске странке заваравало се да се са режимом могу постићи краткорочни споразуми и да се на тај начин режим може изнутра демократизовати. За ово крило национално питање практично није постојало, или се сводило на тезу о посебној одговорности српске нације, као највеће, за очување Југославије.
Резултати избора одржаних у децембру 1990. године показали су да је за промену режима неопходна ближа сарадња опозиционих странака. Сматрало се да се та сарадња може боље одвијати кроз конкретне институционалне форме и, после низа састанака представника опозиционих политичких странака, неполитичких удружења и јавних радника, углавном припадника бивших дисидентских покрета, у пролеће 1992. основан је Демократски покрет Србије (ДЕПОС).
Крило Демократске странке за ДЕПОС издвојило се као посебна група и 26. јула 1992. формирало Демократску странку Србије. За председника ДСС на оснивачкој скупштини изабран је Војислав Коштуница. У то време, већина општинских одбора Демократске странке приступила је Демократској странци Србије. Поред демократа за ДЕПОС, странци су приступили неки чланови других, мањих политичких странака, и многи који до тада нису припадали ниједној политичкој партији. Своју прву редовну скупштину ДСС је одржала 5. децембра 1992. године. Поред оснивачког манифеста, на Скупштини су усвојени Програм и Статут странке, а привремени страначки органи замењени су изабранима.
Демократска странка Србије одржала је до сада десет редовних изборних скупштина: 5. децембра 1992, 25. и 26. јуна 1994. године, 29. и 30. јуна 1996, 27. јуна 1998, 24. јуна 2000, 26. маја 2001, 15. јуна 2003, 5. јуна 2005 , 14. октобра 2007. и 14. фебруара 2010.године.
На последњој изборној скупштини под слоганом „Народ хоће промене“ Војислав Коштуница поново је изабран за председника странке, а за потпредседнике странке изабрани су Драган Јочић, Александар Поповић, Милош Алигрудић, Слободан Самарџић, Ненад Поповић, Мирослав Петковић , Милицa Радовић и Милош Јовановић.
Пратите нас на интернету!